Дела Архиепископа Јована Шаховскоја

Архиепископ санфранциски и западноамерички Православне цркве у Америци Јован (у свету кнез Дмитриј Алексејевич Шаховској), проповедник, писац и песник, духовник и философ, рођен је 1902. г. у Москви, у аристократској породици. Замонашио се 1926. у манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори. Студирао на Лувенском универзитету и Богословском институт Св. Сергија у Паризу. Живео у Србији и друговао са Св. Владиком Николајем. У овим књигама садржана је историја личности апостолских времена и хришћанске елите двадесетог века.


Сапутници на путу за Дамаск

Сапутници на путу за Дамаск

Превео: Зоран Шаренац
Приредио: Никола Дробњаковић
Предговор: Зоран Шаренац
Брош повез, формат А5, 84стране, isbn 978-86-87993-12-9, 2010. године


Људски род у својој историји зна и памти и своје велике делатнике и ствараоце, и своје велике злочинце и преступнике. Животи и једних и других подједнако бивају поука и путоказ. Драгоцени материјал духовног знања за све људе и народе јесте повест Дела апостолских, и у тој повести, нарочито, речи о људима неприметним, који се ничим нису истицали, а живели су уз апостоле. У томе и јесте сва њихова особеност и значај: они су живели заједно са апостолима, они су ходили с њима по дамаском и по другим путевима. Назваћемо их заједничким именом: „Сапутници на путу за Дамаск“. Ови ученици Истине, сарадници и сведоци Ι века хришћанства, израстају у дубоко значајне ликове, дате нам, несумњиво, ради духовног умудрења.

(Архиепископ Јован о „Сапутницима“)


Успостављање јединства

Успостављање јединства – успомене

Превео: Мирослав Голубовић
Приредио: Никола Дробњаковић
Поговор: Мирослав Голубовић
Брош повез, формат А5, 116страна, isbn 978-86-87993-13-6, 2010. године


Своје успомене писао сам без уверења да су потребне било коме; живот сваког човека исувише је личан, али он свагда може нешто рећи другима. Његова тајна је – јединство и непоновљивост човекове личности. Од малих ногу човек носи у себи ту непоновљивост као образ вишег света. Удаљеност од светлости спушта нас до стандардности и безличности, а макар мало приближавање светлости открива у свакоме непоновљива, свима неопходна својства живота. Од тих својстава ствара се Царство Божије у човеку. Ми га носимо у себи и свакоме се оно открива у најбољим тренуцима. Али, то Царство никога не приморава на своју љубав. Оно је као молитва на коју човека није могуће принудити.