ЕВРОПСКИ ДАВИТЕЉИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА, НЕБОЈША ВАСОВИЋ

Европски давитељи из нашег сокака - Небојша Васовић

Небојша Васовић

Европски давитељи из нашег сокака

Српска књижевност је постала примењена уметност. Јуче „мајмунисање Париза“, како је то рекао Црњански, а данас мајмунисање Брисела. Какав напредак! Некад су центрима Европе сматрани градови са највише културе, а данас се центром Европе сматра град са највише бирократије. Књижевност је данас средство убеђивања народних маса да – осим онога што нам сервирају моћници – „нема алтернативе“. Она нам данас не нуди готово ништа што не налазимо у штампи, медијима, а то је свакако мање од онога што можемо да голим оком видимо на улици. Књижевност су највише издали сами писци, избегавајући сваку емоцију, сваки ризик. Данас је књижевност схваћена као дипломатија, у питању је професија од које треба удобно живети, и ту се компромиси свих врста подразумевају као „добар дан“. Моралне и естетске дилеме које су мучиле писце прошлости данас су само повод за подсмех. Не могу ни да замислим да би Бора Станковић, Растко Петровић, Црњански, Исидора Секулић, М. Настасијевић, Андрић, Винавер, чак ни са својим најбољим делима могли да у данашњем Београду започну своју књижевну каријеру, а камоли да буду прихваћени као значајни аутори. У свом Дневнику 1 (2004) написао сам: „Постоје велики људи. То су они који су умрли на време, да не би били међу нама – сада и овде.“

– Н. Васовић, Европски давитељи из нашег сокака, стр. 216.

Предговор аутора

Књига Лажни цар Шћепан Киш (2004) била је покушај наставка једне од најутицајнијих књижевних расправа у нашој послератној  књижевности. И док су позитивне реакције на моју књигу имале чисто књижевни домет, негативна мишљења су се временом све више користила као изговор за прогањање аутора, неписану забрану његових радова. Одговоре својим критичарима почео сам да пишем чим су се појавила прва оспоравања. Истовремено са писањем књиге, тражио сам и издавача који би је објавио. Нико у периоду од десет година није хтео (или смео) да објави Европске давитеље из нашег сокака. Тако је књига досегла обим који нисам могао планирати. Коначно, пред читаоцем је први део необјављене књиге.

У књизи користим форму интервјуа како бих на најсажетији начин одговорио на питања која су ми упућивана поводом Лажног цара. Многа од питања постављана су јавно, али има и немало оних која су постављана иза леђа, усмено, како се то у нашој чаршији ради од кад је света и века. Књига се може сматрати и самоинтервјуом, јер сам питања која су поставили други понегде морао да допуним и проширим.

Показало се и овога пута да књижевна полемика није некаква локална расправа на тему „ко је већи писац“, већ нешто што неминовно подразумева анализу ширег контекста једне културе и њених институција, механизама моћи који често остају скривени или пак видљиви, али из страха и конформизма толерисани као нешто „нормално“.

Торонто, 26. април 2016.

 

Уредник: Благоје Пантелић

Брош повез, формат А5, 219 страна, isbn 9788664310246, 2016. година