Владимир Вуковић, Писма из нестајања

Владимир Вуковић, Писма из нестајања

Затвори човек причу, окружи је мастилом и хартијом и изгуби се у њој, као пакет који стрпљиво бежи од адреса, бројева и довршености, поставши у тврдоглавој потрази за нечим етеричнијим сам свој прималац.

Писма из нестајања, како је Владимир Вуковић помало иронично и аутоиронично насловио своју другу збирку поезије, управо тако трају, тврдоглаво, ћутљиво и непопустљиво  загледана негде ван оквира прагматичне и дохватне стварности из које су се и родила. Песник  свестан краћења времена, круњења душе, пролазности среће и колебљивости сећања, стрпљиво бележи годове, ожиљке и осмехе али их не прослеђује другде до у саму своју срж одакле су се на крају Писма и изнедрила, стидљиво се пружајући нама на дар.

ДОК СУ ОКО НАС ПАДАЛЕ БОМБЕ

ми смо у срцу поставили мине,
хиљаду шарених змија, волели
јефтине слаткише и скупа ћутања;
док су се тресле зграде, пуцала
стакла, распрсли су се у нама
очеви и мајке, твоје стаклено звоно,
мој деда самоубица; некако, у страху,
видиш,  распрслинама исечени,
нез нам како, постали смо рођаци из
неке родоскрвне епохе, тамни мраз, и јаданас се за тебе молим као први пут
проплакало дете.

Брош повез, формат А5, 80страна, isbn 978-86-87993-75-4, 2013. године